Еко село Коштунићи

Прошле седмице, „Политика“ је објавила фото вест, „ да су за првојамске празнике у Горњем Милановцу и околини, радили cамо семафори и Коштунићи“. Има ту збиље. Није први пут (напротив), да најстарија дневна новина на Балкану објављује прилоге о највећем еколошком селу у Србији. Ипак, ова рубрика се издвојила једном фотографијом. На њој је, у води, с начарима за пливање, један дечак који опушта своје тело у Чековића брани.

То се догодило за Први мај. Павле Мирковић има 11 година, ученик је ОШ „20 октобар у Новом Београду… На питање, је ли вода хладна или ледена, одговорио је професионално да је топла, али шарена. На допуну његовог одговора додао је, као члан пливачког клуба „11. април“ у Београду,сматра Чемерничку температурубањском водом, јер тамо где онтренира, воду у базенима никадане загревају, јер за то кажу, немапара… Шарена, тако му причадеда, због каманог корита купалишта, а када порасте, видеће да ова времена нису бистра…

Импресивно остајање у води дечака било је повод многим старијим и загрејаним дечацима да следе пример ране младости и учине исто. Такве су наше светковине. Туристичко-рекративни центар „Момчило Чековић“био је пун. Ненавикнуто милановачко око рекло би, крцат! Тражила сестолица више, а домаћини нису без икакве говоранције само климнули главом и, пролећно-летњатуристичка сезона, спонтано је отворена.Светско име сликарства, Петер Паул Рубенс, рођен је у Вестафалији, место Зиген у Немачкој. Највише животних дана проводио је у једном малом месту

у Холандији. Та кућа је музеј изове се „Рубенс“. Испред су свакодневни редови туриста. Преко пута тог музеја је кафић „Рубенс“.Такође је посећен. Врло. Држи ганаш човек, Пироћанац, На питање извештача тадашње ЕУРЕКЕиз „Дечјих новина“ откуда таквоиме за кафић, слегнуо је раменима и одговором:“ Видим братко сви иду тамо некуд, ред пред вратима свакидан…Ајде и ја да га назовем, нисамушо’ тамо, немам појма шта јеунутра!“

Ова згода није могућа уКоштунићима. Домаћини су првоотворили музеј, „Два Божидара“, успомена на два професора имењака, сликара Продановића иархитекту Петровића – Кифлу, оба професора Унивризитета уБеограду и велика осведочена пријатеља ових крајева.Музеј њима је легат, заоставштина родној груди да, „није живот што и поље проћи“. Неимари у Туристичко-рекреаивном центру су осмислили све тако да оближња тераса угоститељске понуде, ако хоћете дошанка, морате проћи кроз музејску поставку. Згодно. Само тако Србе можеш натерати да виде нешто. А видело се у Коштунићима да се издваја циљна група гостију. Млади брачни парови са децом и пословна клијентела радним данима. Данашњем човеку је потребна тишина и здрава гастрономска понуда.

У овом селу које већ постајe варошица, диче се јединим зоолошким вртом уМоравичком округу. Немају жирафу ни палме које њишу гране, већ ламу, чији преци су са далеких Анда, те јој равногорска падина дође као друга колевка. Ко често походи Коштуниће, могао је да примети „ротацију“ услужног особља. Централа из Београда, „Јомил“ д.о.о. довели су за празнике своја три конобара. Неупућеном госту, може да  омакне детаљ да сва тројица носе на левој руци исте златне часовнике. То је поклон и успомена својој послузи из Србије лично од Моамера ел Гадафија, председника који је уздигао Либију. Његовим бруталним убиством, видели смо шта се догодило. Тако са мало шушке у џепу, нисмо понекад ни свесни да нас служи конобар који зна два

свестка језика као матерњи и та његова сећања, да је жив нобеловац Бохумил Храбал послужила би за следећа тритома  „Служио сам енглеског краља“… Мала смо средина, па се сазнало да је за недавну прославу Дана општине „распоређивање“ страних гостију од Триглава до Егеја, потрајало од „Кола до Рудника“. Тако је један део новца пореских обвезника завршио у другој општини. Можда то тако мора. Не мора сваки други угоститељски објекат у Милановцу да има у понуди сокове и ракије из „села на висини“, али то ради свесно, из локалпатриотизма, као што чини и „Пролетер“. Сада би неко рекао, „када брда говоре, долина треба да ћути“… Можда. Из долина је увек све почело.

Историја је учитељица живота па је то кључни разлог зашто суузваници из братске Власенице, одбили учтиво да коначе у апартману Босна. За њих постојисамо Република Српска. Наше памћење као да сеже од избора до избора. Чувши о пројекту „54фонтане“, можда нисмо знали да су ову најпознатију на Славији,први кружни ток око ње, изградили Немци 1942, као и прву фонтану у ентеријеру, данас Општина Савски венац. Данашњим речником, више штапа, мало шаргарепе. Београд је једина престоница Европе која је у Другом светском рату имала два нацистичка логора и „душебубку“, камион фургон гасне коморе који је непрестано кружио градом. Да би добили мало, изгледа морамо да урадимо много, па ће то онда бити лепо упаковано. Данашњи Савски мост такође су изградили Немци, дајући му име „Принц Еуген“, по свом племићу који се у борби против Турака при ослобођењу Београда придружио Србима. После смо ми, нарочито браћа преко Дрине добро упамтили то милозвучно име, (седма СС дивизија). У Коштунићима у пет вајата има 20 кревета, у 7 чардака 28 места за конак, „кацама љубави“– 9 брачних кревета и три делукс апартмана. Укупно 72 лежаја.

Ово није реклама већ читање извишејезичког каталога.Можда треба тражити резервацију за зиму. Планира се пливање за Богојављенски крст 2019.на Чековића брани. Воде има,али ће насстиснути и они којиникад смели нису, па ћемо тек онда, када нас поклопе и претерајудо балчака, бити сви заједно.Боље тад, него никад.

Текст преузет из Таковских новина (Пдф документ)

                                                                                                                                                                                                                      Текст и фотографије

                                                                                                                                                                                                                                     Саша Савовић

Categories: Вести

.

.